U zoru su reči stigle do nas. Čuli smo ih kako trepere po lišću na
drveću. Osetili smo kako se spuštaju na naša umorna srca koja još samo
zrakom nade kucaju. Razumeli smo ih. Došle su sa jutrom kada rane manje
bole. Moja ruka krvari u tišini ali manje nego prethodne večeri. Ustali
smo i čekali. Naši ljudi, već na nogama nam se pridružiše. Koraci.
Koraci i glasovi. Više njih je pratilo oficira koji je išao ka nama, ka
mojoj braći, meni i borcima oko njih i mene. Mi smo već znali. Šuma nam
je poverila šapatom svog lišća na granama. Ali nam je bilo važno da nam
i on sam to kaže.
― Gotovo je! Rat je završen!
Pošli su
dalje, duž rovova, niz logor da kažu dobru vest umornim ljudima,
ranjenim vojnicima, umirućim i poginulima. Ostali smo nepomični
gledajući se u tišini. Odjednom: vuk ! I zatim još jedan. I dva, tri,
četiri koji im odgovoriše čas s leva, čas iza nas... Vukovi zavijaju oko
nas.
― Kao kod nas, reče Aleksandar, dodavši, daleko smo.
― Sada možemo da se vratimo, reče Sava.
― Jeste li videli dolinu ispod nas ?
Sa dolaskom sunca vuci su se smirili ali smo još uvek mogli da ih čujemeo. Vujica ponovi:
– Jeste li videli dolinu pod padinom, dolinu ispod ovog vučjeg grebena ?
― Da, gledao sam stalno, gledao sam čim bi se borbe malo primirile, rekoh, video sam i gledao sam reku koja dolinom teče.
―
Siđimo sa ogrejalim suncem, dodirnimo zemlju u dolini, zagazimo
plićakom duž obale, osvežimo lica i ruke u vodi reke koja je preseca.
― Nema mosta na reci – rekoh.
― Siđimo i podignimo most.
― Siđimo i sagradimo kuće.
― Kosta, boli li te ruka ?
― Siđimo i sagradimo kuće – rekoh ustajući.
― Dolina ce biti naše novo kod nas ? upita Sava.
―
Ako nam se vrate snovi, reče Aleksandar, da ! Vodili smo rat. Ubijali
smo njihove. Oni su ubijali naše. Našeg oca i našu majku, naše pse su
ubijali i naša venčanja i svadbe, našu decu, našu još nerođenu decu. Ali
mi živimo i mi možemo da živimo. Može se putovati s jednog kraja sveta
na drugi noseći svoja sećanja ili bežeći od svojih sećanja. Kao i bez
bogatstva. Čak i bez glave, čak i bez prave glave možes da izađes i da
hodaš oslanjajući se na drugara iz birtije koji te gura i pridržava.
Ako izgubiš život imaćeš smrt. Ali bez snova čak ni smrt te neće stići.
Bez pameti u glavi i bez novca u džepu možes da koračas putevima. Ali
bez snova ne možeš krenuti nikuda. Bez snova tvoj se trag briše kao
oblak. Bez snova ti nisi ni ovde ni drugde, ni rođen ni umro. Mi ćemo
ostati ovde sa svojim snovima ili ćemo poći da se ugasimo kao baklja u
crnom.
Noć je došla i bila je to noć
punog meseca. Vuci su sišli na reku. Videli su nas i gledali su nas u
tišini. Jedan pas je došao i legao je nedaleko od mene. Ubrzo je zaspao,
približivši mi se sasvim. Moja tri brata Aleksandar, Sava i Vujica su
još uvek razgovarali, kad sam i ja zaspao na obali.
Video sam svoju kuću sagrađenu. Njeni beli zidovi čuvali su
milovanja, nežnosti i osmehe. Jedna žena u belom izašla je iz kuće:
― Kosta, idi vrati psa kući. Opet je otišao da spava na obali.
